• Никола Драговић

ВИТЕЗ И АЈДУК – ВУКСАН РАДОВАНОВИЋ СТРУГОПУТИЋ

Updated: May 7


Животи појединих људи често личе на сцене из најузбудљивијих филмова, живот једног човека хајдука, родољуба ... Вуксана Радовановића из Косаничког села Иван Кула, засигурно може бити инспирација за сценарио узбудљивог трилер филма.


Као и већина породица која се населила у Косаничком крају, након ослобођења од Турака 1878. године, поред садашње административне линије са Косовом и Метохијом, а тадашњом Турском, и породица Вуксана Радовановића је имала задатак да штити српско – турску границу од упада Арнаута и других банди из још не ослобођеног Косова.


У новоослобођеним крајевима се тешко живело, породице су биле вишечлане а године тешке, требало је времена снаћи се и привикнути се на нов начин живота.


Тако једног дана након одслужења војног кадра Вукасан Радовановић из Иван Куле, одлучи да потражи државну службу и по том питању се обрати начелнику округа Топличог.


Као није могао одмах да добије државну службу, јер су требале одређене провере и карактеристике, окружни начелник упути Вуксана код председника његове општине у Добри До, да му овај напише карактеристике неопходне за државну службу.


Радостан што ће добити државну службу и редовно примање, Вуксан се упутио тадашњем председнику општине у Добри До.


У разговору са председником општине Вуксан га замоли да му напише карактеристике како би их предао окружном начелнику за пријем у државну службу. Председник му рече да ништа не брине и да ће га коверат са карактеристикама чекати сутра ујутру.


Вуксан сав срећан отиде кући, једва је чекао да сване сутрашњи дан да оде до Доброг Дола по своје карактеристике.


Када је сванула зора Вуксан отиде у Добри До, где му је општински деловодник дао запечаћен коверат са карактеристикама које је написао председник општине Добри До.


Није ни слутио шта га чека, брзо је похитао према Прокупљу окружном начелнику да му преда карактеристике.


Како је за лист „Политика“ 2017. године, изјавио лесковачки историчар Добросав Туровић:


„Порани Вуксан из Иван Куле и стигне у Добри До. Прими га деловођа и да му коверту запечаћену са пет печата општине. Одатле се запути у Прокупље код начелника. И богами, начелник га прими као свог човека. Отворио је коверту и пажљиво читао и повремено бацао поглед на Вуксана. На крају му рече – побогу Вуксане, са оваквом карактеристиком не можеш ни врата отварати, а камоли радити у државној служби. Хтео сам да ти помогнем, али сад више не могу. Видим да си добар човек, али не могу. Вуксан се врати разочаран и увређен.“

Размишљао је Вуксан дуго шта урадити и учинити...

Зар њега који никоме није ништа нажао учинио, да вређа и понижава неки општински чиновник.

Вуксан целу ноћ није спавао, ноћ му је била дужа од године. Након дугог размишљања, одлучио да узме ствар у своје руке!


Поранио је пре првих петлова скинуо своју „верну другу“ пушку брзометку са дувара своје куће, коју је у то време имала свака кућа у Косаници и Топлици, и упутио се у Добродолску општину.

Према причама мештана, Вуксан је сав усплахирен улетао у Добродоласку општину где су прву јутарњу кафу пили председник општине, деловођа и благајник.

Неки тврде да су се уз јутарњу кафу ова тројица смејала и причала како ли ће се то Вуксан провести код начелника када овај отвори коверат са карактеристикама?


Њихово подсмевање је прекину Вуксан када је улетео у општину и уз речи: „Ово вам је за карактеристике“, испалио смртоносне хице у председника општине, благајника и деловођу.

Знао је Вуксан да није добро то што је урадио и да за њега више ништа неће бити као пре, али није дао да му се образ и име брукају. Одлучио је да се одметне од власти и да оде у шуму, у којој ће остати више од 10 година.


Ово је био велики злочин јер је побијенио руководство једне општине, држава је одмах кренула у потеру за Вуксаном, али бројне Жандармеријске патроле и државне уцене главе „Горског ајдука“, као ни „ловци на људске главе“ нису могли Вуксану ништа. Чак се и војска дала у његову потеру али безуспешно.


Хајдуковао је Вуксан по шумама Радан планине, Косанице, Јабланице, Топлице па све до Копаоника. Имао је доста јатака који су га вешто скривали од државних власти.


Вуксан Стругопутићу, какав је надимак добио од народа, због тога што је често знао да стругне разним потерама које су ишле за њим.


Није био само храбар и спретан, већ је био и јако духовит и велики шалџија, па је тако често симејавао државне власти и Жандаре.


Једна од прича коју сам чуо о Вуксанановој "игри" са властима јесте:


Знајући да многи желе новац од његове уцењене главе, Вуксан одлучи да преко својих јатака протурио причу како ће у четвртак, када је пијачни дан у Куршумлији, ићи са точком за варош и да се он не плаши Жандара.

Убрзо је вест да ће Вуксан у четвртком с точком доћи у варош стигла до свих жандармеријских станица.


Одмах су жандари организовали блокаду целог града и околине, како би се Вуксан ухватио и привео правди, а и добра награда добила.


Лукава хајдучка крв Вуксана Стругопутића се вешто спремала да превари жандаре.


Прерушен у старца рано ујутру у четвртак, Вуксан порани са шиненим точком од волујских кола, преко рамнема, према Куршумлији.


Видео је и прошао Вуксан, од Доброг Дола до Куршумлије, пар Жандарских пунктова, чак и Жандаре поред пута који су чекали ајдука, смешкао се он на њихове заседе и чеке али нико да га заустави и упита куда је намерио.


На улазу у Куршумлију чекала је једна група Жандара, а Вуксан их онако враголасто упита „ Децо кога ви то тражите?“ , они му одговорише: „Чича гледај своја посла, прођи нам се, чекамо Вуксна ајдука“.

Смешкајући се Вуксан отиде код варошког ковача и остави точак који је носио, да му овај искује шину на њему.


Пошто дуго није силазио у град, Вуксна реши да још мало тера шегу са властима па отиде у варошки хотел „Европа“ где наручи један „богат варошки ручак“.


Неко каже да је јео пуњене паприке, неко пасуљ са ребарцома али тачних података нема шта је тачо јео овај горски хајдук.


Када је завршио са ручком Вуксан позва конобара плати рачун и остави добар бакшиш.


Док је уживао у „варошком ручку“ у хотелском ресторану, сасвим неприметно је написао на цедуљи написао: „ОВДЕ ЈЕО ВУКСАН СТРУГОПУТИЋ!“ и цедуљу ставио испод тањира.

Када је склањао прибор са стола, конобар угледа цедуљу са натписом: „ОВДЕ ЈЕО ВУКСАН СТРУГОПУТИЋ!“, помало уплашен али и срећан што је баш он служио чувеног хајдука конобар је задржао цедуљу код себе и тек на крају смене, када је Вуксан већ увелико био далеко од жандарских патрола показао је своме шефу, који је по службеној дужности морао да обавести надлежне органе гоњења.


Сведоци тог времена су причали да је ово био највећи ударац и понижење тадашњој власти, а неки причају да је жандармеријски капетан песницом поломио сто од беса.


Једну ствар су тадашњи жандари превидели, чекали су "хајдука са точком" (мислили су на бициклу), а не на точак од волујских кола, Вуксан их је надмудрио и њих и њихове доушнике! 

Стизали су до Вуксана многи абрави да му власт неће ништа само да се преда!, Тек након озбиљних гаранција које су му дали највиши тадашњи руководиоци да нећи бити стрељан, Вуксан се предао властима.


Био је осуђен на робију са букагијама и робијао у нишком затвору, али узбуркана времена XX века, нису заобишла ни Вуксана на робији. Издржавање казне и почетак Великог рата затекло га је у нишком затвору.


Слушајући вести са фронта и приче затвореника, Вуксан је молио управника нишког затвора да га пути како би се прикључио српској војсци у одбрани земље.

Дуго је управник размишљао и консултовао надлежне око Вуксанових молби да га пусти како би се прикључио војсци у одбрани земље. Пошто се велика невоља надвила над Србијом, а Вуксан би сигурно са својим хајдучким искуством био више кориснији на фронту него окован у букагијама, управник нишког затвора га је пустио на слободу 1915. године.


Одмах након изласка из затвора, Вуксан се прикључио својим земљацима у Другом пешадијском пуку „Књаз Михаило”- „Гвозденом Пуку“.

Хајдучка довитљивост и неизмерна храброст истакли су Вуксна у први план као великог борца. Штитећи одступници Врховној команди и Краљу, Вуксан је са Гвозденим пуком прешао Албанску голготу штитећи своје земљаке и сапатнике од Арнаутских напада.


Кажу да је Вуксан међу првима трчао да спасе своје другове из намета албанског снега, јуришао је на бајонете арнаутских банди, многи су захваљујући њему остали живи и преживели Албанску голготу.

Стигавши на Крф и после опоравка, Вуксан се латио стрељачке обуке за каплара, коју је успешно завршио.


Након опоравка на Крфу и успешно завршене стрељачке обуке, Вуксан се латио пушке, бомбе и бајонета и одмах је кренуо на непријатељске ровове.


У једној од диверзантских акција на непријатељске бугарске ровове 1917. године, бомбаш Вуксан је уништио више непријатељских ровова и војника. Видевши његову храброст, задивљен његовим јунаштвом, Регент, престолонаследних и врховни комадант српске војске Александар I Карађорђевић скинуо је медаљу са својих груди и закачио Вуксану на његова јуначка прса, орден – Карађорђеве звезде са мачевима.

Заједно са својим саборцима из Гвозденог пука Вуксан је учествовао у пробијању Солунског фронта и ослобађању поробљене Србије.

Након завршетка Великог рата Вуксан се вратио у свој завичај не као робијаш и хајдук већ као јунак и родољуб!


Специјалним декретом Вуксан је ослобођен издржавања казне и престолонаследник Алксандар га је поставио за чувара државних шума. 

И ако је мого да бира службу после рата, Вуксан је жело да буде чувар државних шума, остварио је своју жељу која га је могла стајати и главе.


Живео је мирно и тихо часно обављајући своју шумарску дужност у селу Ивање на обронцима Радан планине у данашњој Бојничкој општини.



Препоручени текстови:


  • Facebook Social Icon
  • Twitter Social Icon
  • Instagram Social Icon
2018 - By Nikola Dragović - Politikolog