• Никола Драговић

Промена имена Куршумлије из историјско-аналитичког угла


После иницијативе његове светости Патријарха српског Иринеја да Куршумлија свој досадашњи назив замени средњовековним „Беле Цркве“ и прихватање исте од општинских челника покренута је велика лавина коментара, па ћемо у овом ауторском тексту покушати да осветлимо ову причу са историјско-аналитичког угла.


Покушаћемо да се најпре вратимо у далеку прошлост, у доба настанка првог насеља на овом простору.


Наиме, Куршумлија је била позната још у доба Римљана, налазила се на граници две провинције Далмације и Горње Мезије и због тога је добила назив АД ФИНЕС – На крају света, преко ње је водио пут од Ниша до Драча. Сведоци римског присуства у овом крају су две римске базилике из предхришћанског периода. Прва се налази на ушћу Косанице у Топлицу а друга у насељу Пепељевац где се налази месно гробље, на чијим темељима је изграђена црква св. Недеље чија је обнова у току.

Након поделе Римског царства град се налазио под управом Византије и носио је назив Топлице. Управо у периоду Византије ово место се помиње 1019.године за време цара Василија II као седиште Топличке епископије. Крајем 6. и почетком 7.века почиње досељавање Словенских племена на балканско полуострво која су са собом донела своју словенску (паганску) религију, али је јак културни и политички утицај Византије на Словене од 9.века довео до прихватања хришћанства.


Пошто је иницијатива покренула разне идеје, једна од идеја је да Куршумлија промени име у ТОПЛИЦЕ, назив какав је имала пре изградње манастира. Поставља се питање, зашто и овај назив из средњег века није узет у обзир за промену имена.

Зато сам и мишљења сам да је ово лепа је замисао, али да је ова иницијатива дошла доста прерано. Наиме, средњовековни манастири светог Николе и Пресвете Богородице, по којима су тадашње Топлице добиле име су у рушевинама, нарочито манастир Пресвете Богородице. Да би се данашња Куршумлија поново звала Беле Цркве, ипак прво треба обновити Немањине манастире и дворе. Име треба да служи својој сврси а не у дневно – политичке – техничко – административне активности.


Оно што свакако не треба испустити везано за ову тему су катастрофалне бројке везане за иселвање становништва која се тешко може зауставити само променом имена. Те бројке су поразне по град и становнике Куршумлије:

Хронологија пропадања Куршумлије почела је Првом великом сеобом Срба у зиму 1690. под вођством пећког Патријарха Арсенија III Чарнојевића и још увек траје. Са једном мањом паузом у периоду од 1889.године до Другогог светског рата када су се овде досељавали Срби из северне Црне Горе, Рашке и са Косова и Метохије. Хронологија пропадања се најбоље приказује кроз бројеве.

Први послератни попис извршен је 1953. године и општина Куршумлија тада је имала скоро 40.000 становника (39.772). На задњем попису из 2011.године, када су пописивана и тзв. „привремено одсутна лица“ (студенти, радници у иностранству…од којих се 90% њих неће вратити) пописано је једва преко 20.000 људи. Узмимо да је реалан број 15.000 становника (2018.), значи да се за 65 година број становника Куршумлије смањио за 25.000. Статистички се број становника смањивао у просеку за 384 становника годишње или 1.05 становника дневно. Сваког дана нас је у просеку један мање.

Крај првог дела.


(Аутори: Дејан Ракић, професор историје и Никола Драговић, политиколог)

Текст објављен на интернет потратлу:

ТОП НОВОСТИ


  • Facebook Social Icon
  • Twitter Social Icon
  • Instagram Social Icon
2018 - By Nikola Dragović - Politikolog