• Facebook Social Icon
  • Twitter Social Icon
  • Instagram Social Icon
2018 - By Nikola Dragović - Politikolog
  • Никола Драговић

Европљанин који је волео Куршумлију – др Вилијам Теодор Мелгард

Updated: Dec 21, 2019


др Вилијам Теодор Мелгард са особљем испред Куршумлијске болнице (слика преузета са сајта дз Куршумлија)

Не могавши да гледа неправду која се чини једној малој земљи и народу на брдовитом Балкану, млади дански лекар, Вилијам Теодор Мелгард, одлучује да се упути у Србију и да свој допринос у хуманитарном раду.


Стигавши у Србију др Мелгард се ставио на располагање српској Врховној команди, која га распоређује за лекара Окружне болнице у Књажевцу, 26. јуна 1915. године и поставља га за управника исте.


Након окупације Књажевца др Мелгард се јавља управнику војне болнице у Сокобањи, где наставља своју хуманитарну мисију. Заједно се са српском војском повлачи до Призрена, где је због болести морао да остане. Након кратког боравка у Призрену одлази у Скопље, захваљујући свом страном држављанству Вилијаму су Бугари дозволили да ради у бугарској болници у Скопљу, чак су хтели да га са болницом пошаљу у Бугарску али је он одбио, молио је да га упуте у Србију, што су Бугари и учинили, убрзо се нашао у Нишу, јуна 1916. године у коме остаје до децембра 1918. године.


Суочен са тешким положајем Србије након I светског рата др Вилијам Теодор Мелгард упућује 8. децембра 1918. године писмо Министарству унутрашњег дела, у којем између осталог тражи да му се уместо претходно траженог специјалног одељења у болници у Нишу, додели место лекара у некој мањој вароши (у Шумадији, Босни или Херцеговини), као и право да са собом поведе три обучене и искусне болничарке.


Санитетска управа Врховне команде и привремена Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца понудила је др Вилијаму Мелгарду да бира између Рашке и Куршумлије. Др Мелгард је одабрао Куршумлију, којој је лекар био веома неопходан. Куршумлија је преживела страховита разарања бугарских окупатора за време I светског рата.


Изградња зграде болнице у Куршумлија започела је 1912. године али због почетка Првог светског рата није била у потпуности завршена. Након завршетка рата зграда болнице била је сва у рушевинама, запуштена, пуна прљаве сламе, јер је Бугарским окупаторима служила као коњушница.


Др Мелград се са супругом Видом Ризнић и сином Реном усељава у једну од болничких просторија. С обзиром да је болница била у рушевина, а из дана у дан се повећавао број болесника, Вилијам је одмах засукао рукаве и кренуо у обнову болнице. Није се либио да сам очисти болнички круг, поправи намештај, уреди болнички парк. На докторов захтев и молбу добијена је материјална помоћ од српске владе из Београда и представника Српског потпорног фонда из Ниша. Пристижу пошиљке санитетске опреме, ћебади, лекова, па болница почиње да прима своје прве пацијенте крајем 1918. године.


Велику помоћ и подршку пружају му болничарке: Јованка Милошевић из Краљева, Ружа Островић и Софија Зарић, из Београда. Др Мелгард, три болничарке и неколико помоћних службеника, чинили су целокупно особље болнице у ослобођеној Куршумлији, те 1918. године.


Др Мелгард није само радио на обнови болнице, већ је желео да оплемени њен комплекс. Тако је направио мали базен-фонтану испред улаза у болничку зграду. Базен је на крајевима имао две псеће главе, симболе верности и заштите. Нешто касније настала је и његова скулптура „Жена с дететом“. Прича се да је као модел за ову скулптуру послужила једна млада Циганчица са својим дететом, из околине.


Отварање Дечијег одељења у Куршумлији било је обележено избором др Мелгарда за руководиоца. Здравствена мисија др Мелгарда се не ограничава само на дечије болести, он контролише кожно-венерична обољења, инфективне болести, ради обдукције. Његову посвећеност послу ништа није могло спречени, одлазио је до удаљених заселака често пешице или на коњу, никада није тражио новац за свој рад, њему је хуманост била на првом месту.


У народу постоји једна прича која на најбољи начин описује хуманост и скромност овог данског лекара.

У једном од куршумлијских селу, једна породиља из имућне породице имала је тежак порођај. Пошаље њен свекар хитно да се доведе др Мелгард из вароши. Доктор убрзо дође и успешно породи жену. Видевши да му је снаха на свет донела здраво мушко унуче и да је порођај успешно окончан, домаћин упита доктора колико новца треба дати и да он не жали пара да га награди јер је имућан човек. Др Мелгард је одговорио домаћину: "Дај ми само једну јабуку из твог лепог воћњака" .

1919. године у Куршумлији је отворена Државна занатска и Грађанска школа, Министарство просвете Краљевине СХС, је именовало др Мелгарда за предавача „Опште хигијене“. Поред својих дужности предавача у школама, у току школске 1919 –1920. године, др Мелгард организује и предавања из области здравственог просвећивања и унапређења хигијене.


Народ је веома брзо заволео др Вилијама Теодора Мелгарда и његову жену Виду. Вили, како га је народ од милошти прозвао, био је веома енергичан с великом вером у победу добра. Рођање сина Кнута, 31. марта 1920. године, у Куршумлији, унело је нову наду и радост у његову породицу.


У периоду после Првог светског рата, у целој Србији, па тако и у куршумлијском крају, болести и невоље се смењују. Епидемија шарлаха напада исцпљено становништво, узима велики број жртава, нарочито деце. Пружајући помоћ једном детету оболелом од шарлаха, у селу Добри До, и сам др Мелгард је оболео. Епидемија је однела живот др Вилијама Мелгарда 17. новембра 1920. године. По православном обичаја, а о трошку општине, др Мелгард је сахрањен на куршумлијском гробљу. Српски архив, часопис за целокупно лекарство (1921, св 1, стр 76.) објавио је тужну вест: “ Др Вили Теодор Мелгард, хонорарни лекар Среза косаничког, Округа топличког, умро је 17. новембра, 1920. године, у Куршумлији“.


У време ратова животи су кратки, а искуства велика и тешка. Лекар Мелгард је преминуо млад, у тридесет другој години живота. Помогао је великом броју деце, али није доживео да ужива у детињству својих синова, Ренеа и Кнута. Син, Кнут Вилијем Мелгард (Knut Wilhelm Mollgaard), умро је у цвету младости, у деветнаестој години. Сахрањен је 1939. године, и почива поред оца.


Никада се не заборављају ни лоша ни добра дела. Добра дела данског лекара за куршумличане и целокупан Српски народ у I светском рату нису заборављена. Др Војин Шуловић, академик (САНУ) рођен у Куршумлији, уз помоћ др Будимира Павловића, кустоса Музеја медицине Српског лекарског друштва у Београду обновио је сећање на овог данског лекара. На згради прве болнице у Куршумлији, 27. августа 1995. године, постављена је меморијална плоча у знак захвалности др Вилијаму Мелгарду. Спомен обележје је открио др Војин Шуловић, тадашњи председник Српског лекарског друштва. Истовремено је на куршумлијском гробљу подигнут споменик др Вилијаму Теодору Мелгарду и његовом сину, Кнуту Мелгарду. У Куршумлији, једна улица носи назив по др Вилијаму Мелгарду, а слика лекара Вилија чува се у Музеју медицине, у првом Пастеровом заводу на Балкану, у Нишу.

у писању текста коришћени извори са сајтова:

Растко

ДЗ Куршумлија


Препоручени текстови:

- 850 година српске државности и духовности у Топлици

- 141 година модерне Куршумлије

- Куршумлијске куле које нас подсећају на славна времена


- Нушићево сумњиво лице настало у Куршумлији