• Facebook Social Icon
  • Twitter Social Icon
  • Instagram Social Icon
2018 - By Nikola Dragović - Politikolog
  • Никола Драговић

- Докон министар и градове крсти


Пре скоро годину дана целокупну јавност је узбуркала идеја Његове Светости Патријарха Српскога Иринеја да се општини Куршумлија промени назив у „Беле Цркве“, иако прихваћена од стране локалне извршне власти, Патријархова идеја је изазвала велико негодовање код грађана и одустало се од њене реализације. Међутим пре неколико дана, тачније 16.06.2019. године, гостујући у јутарњем дневнику јавног сервиса Србије, министар без портфеља, који има задатак да оживи српско село, господин Кркобабић је изјавио да ће један од првих корака у оживљавању куршумлијских села бити промена имена Куршумлије у Беле Цркве.


Господин Кркобабић је очигледно завршио све послове и у српским селима увео благостање, па је ето сада решио да мења и имена општинама које носе више од једног века.

Пошто господин министар очигледно не познаје ни српску историју, ни српско село, а камо ли села у општини Куршумлија, желели би смо да га подсетимо на следеће чињенице:


Наиме, Куршумлија је била позната још у доба Римљана, налазила се на граници две провинције Далмације и Горње Мезије и због тога је добила назив АД ФИНЕС – На крају, преко ње је водио пут од Ниша до Драча. Сведоци римског присуства у овом крају су две римске базилике из предхришћанског периода. Прва се налази на ушћу Косанице у Топлицу а друга у насељу Пепељевац где се налази месно гробље, на чијим темељима је изграђена црква свете Недеље чија је обнова у току.


Након поделе Римског царства град се налазио под управом Византије и носио је назив Топлице, због извора топлих вода. Управо у периоду Византије ово место се помиње 1019.године за време цара Василија II као седиште Топличке епископије. Крајем 6. и почетком 7.века почиње досељавање Словенских племена на балканско полуострво која су са собом донела своју словенску (паганску) религију, али је јак културни и политички утицај Византије на Словене од 9. века довео до прихватања хришћанства.


Свој нагли успон град доживљава у периоду позног средњег века за време Стефана Немање у другој половини 12. века када је Немања као удеони кнез Србије из Топлице (Куршумлије) управљао својим делом територије и ту подигао прве две задужбине: манастир св. Николе (1166.) и манастир св. Богородице. Манастири су грађени у Византијском стилу чије су куполе покривене оловним плочама које су се пресијавале па из тог периода потиче њен средњевековни назив „Беле цркве“. Још већи значај град добија након проглашења независне српске архиепископије 1219.године када је постао седиште Топличке епархије у манастиру светог Николе.

У 14. веку када је српска држава достигла врхунац за време цара Душана и након проглашења српске патријаршије 1346. „Беле цркве“ су биле седиште Топличке Митрополије.


Период Османске владавине у Топлици почиње у 15. веку. Долазак Османлија означио је ново доба. У том периоду град је добио садашњи назив Куршумлија. Назив је изведен од турске речи „Курсунлу килисе“, који у преводу значи Оловна црква. То говори да су Немањине задужбине и на Османлије оставиле јак утицај. Османски период је за Куршумлију био можда и најбољи у привредном смислу, јер је Куршумлија тада била једна од најпознатијих тржница олова и сребра на Балкану. Учешћем Срба у Великом бечком рату (1683-1699.) између Аустрије и Османског царства и подизањем устанка Срба против Турака, Срби су уз помоћ Аустријског војводе Пиколоминија продрли до Косова, али их је код Качаника поразила османска војска нагон чега је 1690. године уследила Прва велика сеоба Срба у правцу Јужне Угарске. Простор Топлице је у то време готово запустео што су искористили Арнаути да се ту населе, чиме је промењена етничка структура овог краја, град је почео економски и привредно да пропада, а Турци са кровова Немањиних задужбина у Куршумлији скидају оловне куполе и од њих изливају муницију.


Стварање модерне српске државе у току Српске револуције 1804-1835. значио је и каснији процес ослобађања Јужне Србије од Османске владавине. Куршумлија је ослобођена од Турака 19. јануара 1878.године.

Ослободиоцима Куршумлије и тадашњем кнезу Милану очигледно није сметао турски назив па је град до данас очувао назив Куршумлија.

Такође би министар требао да зна да је на првом послератном попису извршеном 1953. године, општина Куршумлија имала скоро 40.000 становника (39.772). На последњем попису из 2011.године, када су пописивана и тзв. „привремено одсутна лица“ (студенти, радници у иностранству…од којих се 90% њих неће вратити) пописано је једва преко 20.000 људи. Узмимо да је реалан број око 15.000 становника (2019.), значи да се за 66 година број становника Куршумлије смањио за 25.000. Статистички се број становника смањивао у просеку за 384 становника годишње или 1.05 становника дневно. Сваког дана се број становника, у просеку смањује за једаног.


Сматрамо да би се одмах требали предузети одговарајући кораци, као што су: отварање нових радних места, привлачење инвестиција, стварање услова за несметани рад и развој, обнова манастира изградња манастирских комплекса, заустављање миграције становништва, као и поновно успостављање Топличке епископије, која је укинута почетком 18. века и припојена Нишкој епископији…

Прво требамо вратити стари сјај, какав доликује једном културном, духовном и државотворном центру, па тек онда причати о промени имена.


Министру очигледно смета име Куршумлија, а не смета му то што људи живе у беди и сиромаштву и то што су 9 села уз административну линију са Косовом и Метохијом потуно празна и што у 92 села куршумлијске општине претежно живи старачко становништво.... а смета му име! Истом том министру и онима којима смета име Куршумлија из турског периода али им очигледно не сметају остала турска имена попут Калемегдана, Дорћола, Ћуприје... већ само КУРШУМЛИЈА!


Дејан Ракић, историчар

Никола Драговић, политиколог