• Никола Драговић

- Детињство без пролећа

Има ли лепшег годишњег доба од пролећа и лепшег животног доба од детињства? Вероватно да нема, али пролеће 1999. године у Србији ће вероватно бити уписано као једно од најтужних и најнесрећних пролећа.


Прошло је више од 20 година како је на тадашњу Савезну Републику Југославију, против правно и мимо одлуке Савета безбедности извршена војна агресија најмоћнијег војног савеза, НАТО пакта.


Те године моји вршњаци и ја смо једва чекали да дођу први пролећни дани после дуге и хладне зиме. Жељно смо ишчекивали лепо време како би трчкарали по ливадама и уживали у пролећу.


Али ипак то пролеће је било сасвим другачије. Данима се причало да ће нас бомбардовати „тамо неке чике“.

На државној телевизији су се емитовале родољубиве песме, које су нама деци тада биле интересантне и које смо радо певушили. И ако је међу старијима био присутан страха, јер су почели да стижу позиви за војну вежбу, ми деца на то нисмо обраћали пажњу, нама је било најважније да се снег отопио и да своје слободно време после школе и урађених домаћих задатака можемо проводити напољу уживајући у нашим дечијим играма.


Вече 24. марта је променило све, на другом дневнику је јављено да су пале прве НАТО бомбе и да је отпочела војна операција „Милосрдни анђео“ на СР Југославију.


Међу првим циљевима НАТО авијације била је војна касарна "Топлички устанак" у Куршумлији.

Од те вечери све се променило, ни ми деца нисмо били сигурни и безбрижни, почели су да губе животе наши вршњаци, нисмо смели да се удаљавамо од куће да се дружимо, трчимо по зеленим ливадама, уживамо у природи, идемо у школу стичемо нова знања, да се дружимо се са својим вршњацима.


Сваког дана су стизале тужне вести, сви су били уплашени и забринути. Колико ће дуго трајати ова недаћа? Ког ће позвати на војну вежбу? Да ли ће се сви војници вратити живи и здрави? Има ли вести о нашим војницима? Та и многа друга питања била су свакодневница тог пролећа.


Те 1999. године, 78. дана није било пролећа у Србији, њега су заменили страх, патња и бол.

Пре двадесет година генерације које су тада биле само безбрижна деца данас су одрасли људи, већина је засновала своје породице а неки су нажалост страдали од „Милосрдног анђела“ и његових последица.


Хришћански је праштати али се не сме заборавити!